Igre su uobičajeni deo života mladih osoba, bez obzira na njihov uzrast. Oni svakodnevno igraju igre preko svojih kompjutera, Interneta i pametnih telefona. Jedno od mesta gde obično nema igara jeste njihova učionica. Iako neki nastavnici koriste igre kao deo svojih predavanja, većina njih to ne radi, a oni koji ih koriste često to ne rade na način na koji bi se iskoristio njihov pun potencijal. U učionici se čak i najkomplikovaniji sadržaji mogu obraditi na neopterećujući i zabavan način. Igre su moćno i korisno sredstvo za postizanje ovog cilja.
Različita istraživanja pokazuju da igre mogu imati značajan uticaj na uspeh učenika kada ih nastavnici koriste promišljeno i na pravi način.1
Ako se igre ne fokusiraju na važan akademski sadržaj, one neće imati mnogo uticaja na uspeh učenika i predstavljaće samo gubitak dragocenog vremena na času. Najefikasniji način da se pažnja zadrži na školskom programu je da se igre osmisle oko važnih termina i fraza.
Najčešća greška nastavnika jeste korišćenje igre samo da bi se dobili poeni za timski rad i nastavilo dalje.
Poenta igranja obrazovnih igara na časovima je da se pruži prilika učenicima da istraže neke važne sadržaje u živahnom i prijatnom okruženju. Kako bi stimulisao analizu važnih termina i fraza, nastvanik može da pita učenike ne koje im je pitanje bilo najteže da odgovore i zašto.
Generalno se kod učenja svih vrsta sadržaja primenjuje pravilo da svi učenici moraju dobiti priliku da revidiraju svoje razumevanje sadržaja kroz vreme. Kada se igra završi i razred završi diskusiju o terminima i pojmovima koji su u njoj bili zastupljeni, nastavnik treba učenicima da da vremena da revidiraju svoje beleške. On može da traži od učenika da pregleda ono što su prethodno napisali u vezi sa datim sadržajem i da im pomogne pri eventualnom menjanju beleški. Ovo može da podrazumeva ispravljanje grešaka u razumevanju ili pružanje dodatnih informacija nepoznatih učeniku.
Svrha svake ovakve aktivnosti je da se učenicima pomogne da razviju saradnju u okviru tima, poverenje, komunikativne veštine, i veštine rešavanja problema. Kroz aktivnosti treba da se podstakne lični razvoj učenika i da im se postave izazovi kako bi se kao pojedinci suočili sa svojim ograničenjima.
Timski rad se razvija kroz rad, igru i postizanje ciljeva zajedničkim snagama. Ovakve igre mogu da se koriste za „zagrevanje“, za igranje uloga, mini takmičenja, stimulaciju ili vođene fantazije ali uvek treba da sadrže proveru u vidu propitivanja kao i ličnu evaluaciju procesa učenja.
Najnoviji koncept „pretvaranja učenja u igru“ sve je više relevantan i prihvaćen u obrazovnim krugovima.
Pretvaranje učenja u igru je obrazovni pristup koji ima za cilj da motiviše učenike koristeći dizajn igara i elemente igre u okruženju za učenje.
Cilj je maksimizacija uživanja i angažovanosti kroz održavanje interesovanja učenika kao i inspirisanje učenika za dalje učenje. U kontekstu obrazovanja, primeri poželjnog ponašanja učenika na koje pretvaranje učenja u igru može potencijalno pozitivno da utiče uključuju prisustvo na času, fokusiranje na zadatke koji zahtevaju učenje sa razumevanjem i preuzimanje inicijative.
Ovaj koncept je veoma relevantan za rad sa učenicima koji imaju potencijala za rano napuštanje školovanja, na šta bi edukatori trebalo da obrate pažnju.
Skorašnji saveti