Iz perspektive sistema, neuspeh u školi se događa kada obrazovni sistem ne uspe da obezbedi pravedno i inkluzivno obrazovanje koje obogaćuje znanje učenika. Na nivou škole, neuspeh u školi može da se definiše kao nesposobnost škole da obezbedi pravedno i inkluzivno obrazovanje i adekvatne uslove za učenje u kojima bi uspeh učenika bio srazmeran njihovom trudu i sposobnostima. Sa individualne tačke gledišta, školski neuspeh može da se definiše kao neuspevanje učenika da postigne minimalni nivo znanja i veština, što u ekstremnim slučajevima dovodi do isključivanja iz školovanja.1

 

Ovaj priručnik se neće baviti razlozima neuspeha u školi, već mogućim načinima da se pristupi mladima i spreči njihov neuspeh u školskom sistemu kao i načinima da se oni osnaže i podstaknu na izgradnju sopstvenih kapaciteta i otkrivanje svojih interesovanja i talenata.

Mladi ljudi se međusobno funadamentalno razlikuju prema načinu na koji uče

a na koji utiču sledeći faktori:

  • sposobnost,
  • koncepcije učenja,
  • stilovi i strategije učenja,
  • interesovanje,
  • motivacija,
  • verovanja i osećanja,
  • kao i njihova lingvistička, kulturna i društvena pozadina.

Učenici sa sobom donose u učionicu različita prethodno stečena znanja koja imaju presudan uticaj na njihov proces učenja. Postoji konstantna i kompleksna interakcija između kapaciteta i iskustva kroz koju se oblikuje učenje i kao rezultat toga mladi ljudi uče različitim tempom, a nastavnici moraju da se tome prilagođavaju i da razvijaju različite pedagoške prakse kako bi pokrili širok spektar potreba različitih učenika prilikom učenja. Ovo je obično vrlo komplikovan i zahtevan zadatak za nastavnike koji su često navikli na formalni, usmereni način podučavanja i uglavnom ne upražnjavanu participativne metode koje se fokuasiraju na učenike.

Ovaj set alata ima za cilj da obezbedi ideje, metode i primere dobre prakse u radu sa mladima koji imaju loš uspeh u školi, mladima koji rano napuštaju školovanje ili su isključeni iz škola.

To je zbirka testiranih najboljih metoda korišćenih širom sveta od strane različitih edukatora kao i lista saveta i trikova koja može pomoći facilitatorima da usmere i podrže proces učenja kod učesnika, a da se oni pri tome osećaju prijatno i sigurno.

Sveobuhvatni cilj je da se mladi osnaže i da se poveća njihova percepcija kontrole nad okruženjem tako što će naučiti da bolje kontrolišu spostvene živote. Umesto da jednostavno govorimo mladima da se ponašaju drugačije, ovaj set alata sadrži ideje koje nam pomažu da ih naučimo da se ponašaju drugačije upoznajući ih sa različitim korisnim veštinama – na primer:

Različite korisne veštine

kako da upotrebljavaju višefaznu tehniku za prevazilaženje uznemirenosti, počevši od prvog koraka:

  • „Duboko udahnite i brojte do pet.“;

kako da se izbore sa besom i frustracijom

  • npr. Brojanje do 10 i sporo, duboko disanje;
  • kako da postave ciljeve i da se fokusiraju na ono što žele; pokazivanje na primeru kako da reše probleme u stvarnom svetu;
  • zadavanje jednog problema nedeljno koji treba da reše kolektivno;
  • podučavanje socijalnim veštinama; uvod u tehnike za smanjivanje stresa – kako fizičkih (ples, joga ili penjanje), tako i mentalnih (vođene meditacije i relaksacije), itd.2
TERENSKI RAD SA MLADIMA NA ULICI
AKTIVNOSTI NA OTVORENOM
KORIŠTENJE IGARA U EDUKACIJI
KORIŠTENJE INTERNETA U OBRAZOVANJU
KORIŠTENJE UZORA U OBRAZOVANJU
  1. Field, S., M. Kuczera and B. Pont (2007), No More Failures: Ten Steps to Equity in Education, Education and Training Policy, OECD, Paris.
  2. Jensen, E. (2009). Teaching with Poverty in Mind. ASDC publishing. Alexandria, VA.